На данашњи дан пробијен Сремски фронт, стратиште српске омладине
Source: Glas Srpske
БЕОГРАД - У раним јутарњим часовима 12. априла 1945. године, Југословенска армија пробила је њемачку одбрану на Сремском фронту.
Послије вишемјесечних рововских борби, одлучном офанзивом Југословенске армије тада је коначно пробијен утврђени немачки фронт у Срему. Пробој је омогућио брз продор југословенских трупа ка западним дијеловима Југославије и њихово коначно ослобођење у Другом свјетском рату.
Послије ослобођења Београда, октобра 1944. Нијемци формирају, крајем тог мјесеца, утврђени фронт правцем од Дунава на југ преко Срема пут Саве. Био је то заправо дио широке линије фронта од Мађарске, отприлике линије Дунава, на југ све до Дрине.
Нијемци су заправо почели да утврђују поједине тачке на простору потоњег Сремског фронта још претходног мјесеца, на самом крају септембра.
Притом, њемачке трупе које су се налазиле на југу, не само на простору Југославије него и у Грчкој, одсјечене су уласком совјетских трупа у Србију и ослобађањем Београда.
Сремски фронт био је дакле дио тадашњег широког Источног фронта Њемачке.
Њемачке трупе које су се повлачиле из Грчке, Група армија Е, пробијале су се отуда преко унутрашњости Србије и Босне, и ојачавале њемачке снаге у Срему.
Према процјенама немачке команде бројност и снага њихових трупе на потезу Сремског фронта биле су задовољавајуће негдје на самом почетку 1945.
На супротној страни налазиле су се снаге Југословенске армије, ојачане совјетском артиљеријом и њиховим посебном јединицама. Бројност Совјета је увећавана. Званични назив совјетске војске тада је још увијек био Црвена армија. Били су присутни и Бугари.
Званично, Народноослободилачка војска и партизански одреди Југославије (НОВ и ПОЈ) преименована је 1. марта 1945. у Југословенску армију.
Уз Нијемце, на Сремском фронту су се налазиле и хрватске усташко домобранске трупе, као и нешто руских јединица. Укупна бројности на њемачкој страни била је око 100.000.
Због конфигурације терена, општих околности, па и масивности сукобљених страна, а онда и чињенице да је била ријеч о непомирљивој грчевитој борби, дошло је до укопавања. Веома тешке рововске борбе трајале су мјесецима, уз стравичне жртве обе стране.
Пробој је почео у праскозорје 12. априла 1945. артиљеријском ватром и нападима из ваздуха. У два налета по 50 летјелица циљало је њемачке положаје. Паралелно, њемачке положаје је тукло приближно 120 артиљеријских цијеви.
Потом је слиједио јуриш припадника 21. и 48. дивизије Југословенске армије, 1. пролетерске и 2. тенковске бригаде.
Њемачке линије су пробијене, отпор је сломљен. Истог дана ослобођени су Товарник, Шидски Бановци, Илача, Адашевци, Вуковар. Слиједило је ослобођање Жупање, Винковаца.
Врбању, важно саобраћајно чвориште за извлачење са простора Босне, ЈА је ослободила после тешких борби, уз бројне жртве, више стотина југословенских бораца.
У склопу припрема за пробој у саставу ЈА обликоване су три оперативне групе.
Јужну су сачињавале 2. пролетерска бригада, 17. Источно босанска и 3. крајишка. Та групација ослободила је Семберију и Брчко, чиме су немачке позиције угрожене са југа. Заповједник је био генерал Пеко Дапчевић.
Средишња, Босутска група, коју су сачињавале 6. пролетерска дивизија, 11. дивизија и 1. коњичка бригада, запосјела је уочи пробоја прилазе Босуту.
Ударна, Сјеверна група, изнела је главни удар, пробој фронта. Командовао је генерал Милутин Морача. Сачињавале су је 1. пролетерска, 21, 22, 42. и 48, дивизија, као и 2. тенковска. Пробоју је претходио ноћни прелазак Пете бригаде 21. дивизије, из Бачке.
Нијемци су иначе централну утврђену линију одбране од Босута до Дунава, називали Нибелуншка линија. Главни, најјаче обезбеђени појас, био је на потезу Адашевци, Шид, Мохово.
Претходно, настојали су да утврде одбрану источније у Срему.
Рума је коначно ослобођена 27. октобра, Сремска Митровица 1. новембра.
До Нибелуншке линије Нијемци су потиснути почетком децембра.
Свеукупно на линији фронта у Срему налазило се тада преко 200.000 војних лица, на обе стране.
Пробој који је покушан 3. децембра, обустављен је 15. децембра, без битних успјеха.
Мјесец дана потом, 3. јануара Нијемци започињу контраофанзиву, на целој линији фронта. Штаб 21. дивизије НОВ и ПОЈ био је приморан да наложи извесно повлачење. Фронт је стабилизован три дана потом.
После поновљене немачке контраофанзиве 17. јануара, назване Зимска олуја, фронт је коначно крајем тог мјесеца стабилан све до пробоја у априлу.
Пошто је Сремски фронт пробијен, Југословенска армија током наредних мјесец дана ослободила је цјелокупан простор Југославије, а исто тако и Истру и простор до Соче. Загреб је ослобођен 8. маја, Љубљана 9. маја. Трупе ЈА ушле су и на простор Аустрије, у Корушку и Штајерску, као и у Трст, не задуго.
Губици обе стране на Сремском фронту били су огромни. Пописано је, поименце, 13.400 погинулих из састава Југословенске армије. Тај број је међутим далеко од коначног. Совјети су на Сремском фронту имали 1.100 погинулих.
Према наводима југословенске стране, њемачки губици на Сремском фронту били су око 30.000.
У саставу Југословенске армије, и претходно НОВ и ПОЈ, све формације које су тада учествовале на Сремском фронту, осим македонских, иако су носиле имена по разним крајевима Југославије, попуњене су новомобилисаним регрутима из Србије, односно централне Србије и Војводине.
Они су чинили претежну већину састава. У потоњим тумачењима навођено је да су новомобилисани регрути упућивани на фронт без ваљане обуке и опреме, што је имало за посљедицу велике губитке. На супротној страни налазиле су се искусне и добро опремљене формације. Пораз њемачких трупа на другим фронтовима несумњиво је помогао деморализацији њихових снага и на Сремском фронту.
Заповједник немачких трупа био је Александер Лер (1885 - 1947) претходно командант Југоистока и Групе армија Е. Командовао је нападом на Београд 6. априла 1941. Југословенској армији предао се 9. маја 1945. у Тополшици у данашњој Словенији, потписавши капитулацију трупа којима је командовао. Суд у Београду осудио га је на смрт због ратних злочина.
