Вез на златној реци

Source: Politika Online
Author: Мирјана Никић

ЗАНИМЉИВА СРБИЈА: ДИПЛОМАТСКИ ДАН У КУЧЕВУ Вез на златној реци Етно-мрежа успела је да сачува заборављени ручни рад на плишу, а везиље су подучавале овој техници Тамару Вучић. Шта крије пећина Равништанка Брук Ајшам поред сукње са "штампујит" везом. Јованка Игњатовић показује вез у "штампујит" техници (Фотографије: М. Никић; Танјуг/Владимир Шпорчић)

У Кучево, место у Браничевском округу познато по трагачима за златом из реке Пек, аутобусом се стиже за два сата из Београда. С ауто-пута се скреће код Пожаревца и вожња је, после недавних радова на путним деоницама, пријатна и безбедна.

Повод за недавни долазак новинарске екипе у градић у подножју хомољских планина био је дипломатски дан посете етно-колонији "штампујит" технике старог веза, у организацији НАЛЕД-а и Амбасаде Канаде. Везиље су заједно са амбасадорима посетиле супруга председника Тамара Вучић и повереница за родну равноправност Бранкица Јанковић.

"Штампујит" је иначе техника веза на плишу, карактеристична за крајеве у којима живи влашко становништво. Игла с концем провлачи се специјалном алатком кроз плиш с наличја и тако се израђују украсни цветове на тканини. Овај немачки вез у ове крајеве је стигао у 17. веку због близине Дунава, којим су лађари довозили и своје жене, а оне онда научиле наше да везу на плишу који се користио за свечану одећу или за женске рукавице, торбе и друге модне детаље који се поклањају девојкама када се удају", објаснила је Јованка Игњатовић из удружења "Мина Караџић" из Лознице.

На овој етно-колонији поред жена из Кучева учествовале су и везиље из Сремске Митровице, Панчева и Новог Пазара.

Како каже Виолета Јовановић, извршна директорка НАЛЕД-а, остала је само једна бака у селу Корбово код Кладова која зна овај вез. Она је пренела знање чланицама етно-удружења, које су показале супрузи председника како се везе на плишу. Тамара Вучић је поручила да су "колоније попут ове начин да своје наслеђе и старе занате сачувамо за будућност, да младе генерације инспиришемо да ценећи оно што је било у прошлости, креирају и ткају будућност. Наши културни корени су место из кога, као и биљке, црпимо и снагу и енергију. Давно су мудрији од нас рекли да снага дрвећа није у крошњи, него у корењу."

Сеоски туризам

Љиљана Илић из Церовице се осим израде ношњи од којих је једну и имала на себи, бави и сеоским туризмом и производњом хомољског меда. Собе издаје за 1.700 динара с доручком спремајући влашки качамак, пите... Примећује да се туризам споро развија и да млади одавде одлазе, због чега се њена генерација труди да туристе привуче старим занатима и рецептима.

"Етно-колоније изузетно су значајне за очување традиције и наслеђа Србије. Напор ових жена из Етно-мреже које покушавају да ове вредности одрже, велики је и видљив, а сматрам да је за сваку земљу важно да сачува традицију", рекла је за "Магазин" Брук Ајшам, директорка мисије УСАИД-а за Србију коју смо затекли како се диви црној плишаној сукњи с везом живих боја.

Нова градска Галерија смештена је у атељеу сликара Драган Кецмана, који је у њему сликао до задњег часа свог живота, иако је излагао на свим континентима, испричао нам је његов брат, новинар Бранко Кецман. На сликама су обично мотиви и теме из краја, неке од њих је насликао на даскама.

Гости и новинари обиласка уприличеног у време одржавања манифестације "Хомољски мотиви", обули су патике како би обишли једну од познатих пећина овог краја. На деветом километру од града, скренули смо према селу Равниште и после три километра угледали велики природни, али изузетно уређени парк с љуљашкама и оградама од стабала поред дугих степеница, којима смо сишли до Равништарке, пећине ретке лепоте.

Кроз пећину пролази поток Понорац, чији извор се налази два километра узводно у малој Бисиној пећини. Туристичка стаза је дуга око пола километра. Огромни тунел који зову Црни дворац богат је пећинским накитом. Због занимљивости проласка преко мостића изнад речице, испод сталактита и сталагнита који сијају у тамним шупљинама пећине, довољно осветљене и за фотографисање, никоме није пало на памет да је хладно, иако је температура била за петнаестак степени нижа него напољу.

У највећем удубљењу на врху дочекала нас је музика влашког добоша. С великом "чупавом" шубаром из ових крајева добошар нам је рекао да је кожа овог добоша тања од обичног и да мора да се придржава прстом док се штапом "удара такт". Он нам је причао и о влашкој магији и вилама у пећинама, после којих се у пећини чула само по која кап у тишини. По изласку, засвирао нам је веселе мелодије уз гајде и виолине које су га пратиле и уз чланицу КУД-а у традиционалној ношњи краја и с прелом за вуну. Мали концерт на трави добио је велики аплауз.

Гости ове манифестације били су послужени белим качамаком који је исхранио овај крај. Изнели су га на дасци као векну, коју су традиционално исекли концем.

Наслеђе Римљана

Петнаест километара од Суве реке на ушћу Бродичке у Пек налази се археолошко налазиште Краку Лу Јордан. Реч је о остацима римског металуршког комплекса, како данас археолози кажу, у крају некад богатом рудама У здању од камена шкриљца, песка и шљунка су се налазиле радионице у којима су Римљани прерађивали руде, а како каже Бранко Кецмановић, и ковали златне новчиће. Откривене су четири велике посуде у којима се прерађивала руда, а све што је унутра пронађено чува се у Музеју рударства у Бору. Ову област у 19. веку називали су Старозлатија.

Кажу да су у овим крајевима још пре нове ере стари Грци испирали злато уз помоћ овчијег руна. Према једној легенди, златно руно за којим су трагали аргонаути се налази у овом крају код Тодорове реке, а чува га змај.

Трагачи за златом

Посебна атракција су трагачи за златом, како зову чланове удружења "Златни испитак". Демонстрирали су нам испирање честица племенитог метала у Буковској реци, која је притока златоносног Пека.

Живорад Јовановић рекао нам је "чисто злато" за честице у песку који је захватио из реке и испрао. Како је додао, двадесетчетворокаратно. Представио је сина Милоша као председника удружења и представника четврте генерације ове породичне традиције. Чланови удружења имају дозволу за овај стари хоби наслеђен из времена "златне грознице". "Ово је данас туристичка атракција којом се бавимо због боравка у природи. Ми сви радимо, ово нам је забава, а не извор зараде. Вредне честице које извадимо се претачу у златарама и злато морамо да предамо Народној банци Србије, јер се сматра добром наше земље", каже чувар "златног Пека".